Припрема...

2. јула 2012.

Војводина – конфликт у најави


Иако је можда рано да се коментаришу догађаји на политичкој сцени док се карте до краја не поделе, у сенци те поделе карата остају јавни иступи једног политичара, који нису ништа друго него позив на узбуну или бар на појачан опрез. Наиме, само дан после председничких избора, први човек војвођанских демократа Бојан Пајтић рекао је „Вечерњим новостима“: „Велика већина грађана Војводине подржала је Тадића у другом кругу председничких избора“.

Ова изјава на први поглед је пуко тумачење изборних резултата председничких избора у Србији. Међутим, она то није јер је Пајтић на овај начин започео делегитимизацију републичких органа у односу на Војводину. Конкретно, ради се о намери да се крњи легитимитет новог председника Републике, који тобоже нема подршку грађана Војводине. То што се није гласало за председника Војводине, него за председника Србије, па је самим тим изоловано посматрање резултата у појединим регионима потпуно бесмислено – осим за преиспитивање рада страначких организација – Пајтићу није пресудно за постизање циља.

Објашњавајући резултате председничких избора, он даље каже како „није тачна констатација да је Тадићева предност утемељена на гласовима мањина“. Иако није јасно ко је то тачно и где констатовао, ова изјава је спорна, јер је Тадић предност од 10 процентних поена у односу на Николића стекао убедљивом победом управо у местима у којима су националне мањине већинско становништво Дакле у Бачкој Тополи Тадић је у другом кругу избора освојио 66,9 одсто, а Николић 30,4; У Малом Иђошу резултат је био 69,5-27,7; у Суботици 69,01-27,46: у Ади 84,5-13,2; у Кањижи 88,4-9,46; Сенти 85,5-11,75…

Поставља се питање зашто један политичар, који се залаже за грађанске вредности, пребројава гласачке листиће по националној припадности оних који су их убацивали у кутије, осим уколико, на пример, не жели да на овај начин одагна сваку сумњу понављање ситуације која се годинама дешавала на изборима у Црној Гори, где су мањине редовно гласале за Ђукановићеве кандидате, а на крају и за независну Црну Гору. Да ли Пајтић на овај начин шаље поруку да бирачи у Покрајини, већином Срби, и без мањина у великој мери подржавају Тадића, а посебно Пајтића и покрајинску власт, што је веома важно за неке будуће кораке.

Када је било јасно да од републичке владе Демократске странке нема ништа, Пајтић шаље поруку новој већини, али и Србији: „Оно што се дешава у Републици потпуно је супротно вољи грађана Војводине, јер странке које ће чинити будућу Владу Србије у Скупштини Војводине имају свега 35 од укупно 120 посланичких места…“

Као и у претходном случају, Пајтић произвољно тумачи резултате избора у Покрајини. ДС је у Војводини на пропорционалним изборима за покрајинску Скупштину освојила прво место са 21 одсто гласова. Дакле, јасно се види да бирачи у Војводини нису дали право ни Пајтићу ни било коме другом да говори у њихово име. То што је странка, чији је Пајтић потпредседник, освојила скоро самостално већину у покрајинској скупштини није резултат плебисцитарне подршке народа, него бруталне злоупотребе власти на свим нивоима у току изборне кампање и двокружног већинског изборног система, према коме се бира половина Скупштине Војводине, а који је и осмишљен тако да Демократска странка, Чанкова Лига и Савез војвођанских Мађара никада не изгубе већину у покрајинској скупштини.

Овде је кључно следеће питање: какве везе има састав Скупштине Војводине са избором Владе Србије? Односно зар од састава Скупштине Војводине не зависи покрајинска власт, а не републичка? Наравно, никакве везе ово мешање баба и жаба нема ни са чим, осим уколико онај ко конструише некакву повезаност нема какву намеру, а Пајтић је, канда, има.

Маја 2008. године Бојан Пајтић је рекао за недељник „Време“ да никада не лаже, већ се само труди да избегава истину када је питање осетљиво. Имајући у виду начин на који је представио резултате недавно одржаних избора, чини се да је питање изборних резултата у Војводини, као и подршке коју ужива, веома осетљиво. Зашто?

Одговор се крије у његовој изјави да странке које ће формирати Владу Србије „уопште не уживају подршку грађана Војводине“. Ова изјава нас доводи до суштине и заокружује целину Пајтићеве приче са почетка како Војвођани нису гласали за садашњег председника.

Шта Пајтић заправо поручује? Прво, да једино он на политичкој сцени има подршку грађана у покрајини и да је он персонификација како Војводине, тако и грађана који у њој живе те њихових интереса. Самим тим, сваки напад на њега је напад на Војводину и Војвођане. Друго, што је још важније, да ни већина у Скупштини Србије, ни Влада Србије, а ни председник Републике у Војводини немају ни подршку ни легитимитет. Ово даље води само у једном правцу. Сви акти Скупштине Србије или Владе Србије у Војводини ће се спроводити само ако им Пајтић, који наводно тај легитимитет има, удари печат на коме пише „у складу са интересом Војводине“.

То суштински значи да ће Србија са својим институцијама бити присутна у Војводини само онолико колико јој Пајтић дозволи, а не треба бити превише мудар, па схватити која је то мера. Даље, овим се шаље порука републичкој власти да и не помишља на било какву контролу војвођанског режима, а камо ли нешто озбиљније, јер нити може нити сме неко ко нема легитимитет и за кога нико није гласао да контролише оног ко се издаје да је друго име Војводине, њених грађана и интереса.

Треће, оваква изјава је позив да још неки у Србији кажу исто. Да неко каже како ни Рашка област, Димитровград, Прешевска долина, „Мађарски округ“… или најмања месна заједница није гласала за овакву владу или председника, и да ова скупштинска већина не одражава став бирача тог краја. Куда то води, није тешко погодити.

Како ће о неуставном Статуту да пресуди Уставни суд, коме се превентивно поручује да би проглашење Статута неуставним довело до нестабилности у Србији, може само да се замисли, посебно имајући у виду шта све термин „нестабилност“ може да значи на подручју бивше СФРЈ. Још када на нестабилност упозорава новоизабрани председник Скупштине Војводине, и то у својој првој изјави за медије и тиме направи континуитет са претходником и страначким колегом, онда је слика потпуно јасна. Треће, оваква изјава је позив да још неки у Србији кажу исто. Да неко каже како ни Рашка област, Димитровград, Прешевска долина, „Мађарски округ“… или најмања месна заједница није гласала за овакву владу или председника, и да ова скупштинска већина не одражава став бирача тог краја. Куда то води, није тешко погодити.

Шта је закључак свега наведеног? Прво, да се процес растакања Србије, започет усвајањем Статута Војводине, наставља. Неуставним Статутом од Војводине је почело стварање државе у држави, а од Србије парализоване државе, у којој ће односи између републичких и покрајинских органа бити константно напети и проблематични. Тај точак који се завртео не би био заустављен ни да је Србија изабрала Чеду Јовановића за председника, а Дерету за премијера, али сада треба очекивати да се читав поступак убрза. Управо тако ваља читати и Пајтићеве изјаве и креативно тумачење резултата избора, који и не служи ничем другом до појачавању антагонизма на релацији Покрајина–Република и стварању осећаја угрожености у Војводини.

Овог пута та „угроженост“ није економска, мада ће се и она извући из неког буџака када затреба, него политичка. Јер шта вреди што су културни, умивени и еврокомпатибилни „Војвођани“ гласали на један начин (иако нису), кад су „заостали“ Балканци то све упропастили. Сад још само да неко од „Војвођана“ постави питање докле ће ти заостали да им одређују судбину. На крају, с обзиром да се у јавности калкулише да је нова Влада Србије састављена по укусу Вашингтона и Москве, значи да ће последње уточиште Берлина бити управо Војводина и покрајинска влада, што, ако се сетимо изјаве некадашњег амбасадора ове земље у Србији, Андреаса Цобела, може само да изазове зебњу.

ОСТАЛИ СТАВОВИ