Припрема...

12. јануар 2011.

Нећу да разуверавам веселника Вукмирицу


Свако има право да о свакоме изнесе своје мишљење. О странци у којој је до јуче био и мени лично је, у претходном броју, свој став изнео Светислав Вукмирица. Овај пут је само јавно поновио оно што већ скоро две године понавља свуда и на сваком месту.  Ипак, чини се да је због нечега кулминирала Вукмиричина нервоза, у складу са којом се са својим противницима обрачунава лично, болесним инсинуацијама и прљавим лажима, уместо да, ако већ хоће полемику, бар покуша да одговори на конкретне ствари, које сам у истим новинама недавно изјавио. Или да, ако то не може, оно бар ћути.

Овај пут је Вукмирица „открио“ И “обнародовао” целовиту заверу против себе, иза које, поред мене, стоје И Дејан Михајлов,Тигран Киш, Војислав Коштуница и Стеван Грбић, а вероватно и обавештајне службе, тајкуни, страни амбасадори, Ватикан, тајне организације и мултинационалне компаније, па се чини да је наш мали град, поред већ чувеног “Светог Саве са трга”  добио још једног веселника који ће својим јавним наступима увесељавати народ.

Неумесно и непристојно хвалећи себе и истовремено, пљујући по свима осталима, што целој причи даје и клинички карактер, Вукмирица ни поред једне једине тврдње коју је изнео није пружио било какав доказ. Можда је то превелико очекивање, пошто је неистине и конструкције настале у сопственој глави, немогуће доказати било каквим конкретним доказима.

Поучен тиме да постоје особе са којима се једноставно не расправља, што због личног васпитања и културе, што због тога што би људи могли да вас помешају са њима, немам намеру да разуверавам Вукмирицу и одговарам на његове инсинуације о мом наводном сплеткарењу, нераду, постављању на функције, централизацији Странке и сличним будалаштинама.

Од одговора Вукмирици уздржаћу се и из следећих разлога:

1. Убеђен сам да расправа са њим скреће пажњу јавности са много озбиљнијих тема и проблема са којима се сусрећу грађани Кикинде;

2. Да би Вукмирица добио мој одговор, морао би за почетак да пружи доказе за своје тврдње, као и да каже нешто смислено, чему би уопште вредело одговарати. Расправљање о томе да се, готово цео страначки врх ДСС-а бавио једним анонимним маргиналцем у унутарстраначким оквирима, да “продужену руку Дејана Михајлова” на функције не поставља небитни Михајлов, него моћни Вукмирица који истовремено ни себи не може да помогне, више је ствар за психотерапеута, а то није моја професија;

3. Ничим није, осим празним причама у које би, ваљда требали да слепо поверујемо само зато што их је он рекао, оспорио наводе које сам претходно изнео и које понављам:

Странку је са њим напустило око 60 људи. Свако од тих људи је потписао изјаву о иступању и сваком је издата потврда о престанку чланства. Сви ови папири се налазе у Странци и доступни су свакоме ко има жељу да их види.

Свако ко жели, може да добије извод са стањем дуга на дан 23.02.2010. када је Вукмирица напустио ДСС, као и да сам прочита све записнике и то у рукопису, дакле оригиналу, од 15.02.2008. до 23.02.2010. и да сам види да не постоји одлука којом је мени дато у дужност да решавам дугове које је Вукмирица правио, али да дугови итекако постоје, што је уосталом и сам признао.

4. Давно сам изградио став да ми је битно мишљење људи које и сам ценим и поштујем, тако да ме је заиста баш брига шта о мени и мисли и прича Светислав Вукмирица.