Припрема...

12. септембра 2014.

Промена система

Време је за промене

Сећа ли се ико данас свих оних ликова који су пет година одређивали наше судбине и уређивали наше животе? Свих оних бахатих, осионих и моћних који су се пре годину дана разбежали што ван Кикинде, што у опозицију, што у друге странке, већ у складу са сопственим афинитетима? Чини ми се да смо брзо заборавили власт чији су се представници, уз свега неколико изузетака, чешће дружили са Џеком Денијелсом и Џонијем Вокером, него са грађанима сопствене општине. А и када су се дружили са суграђанима, већ су добрано били у друштву поменуте двојице. Нажалост, дружење са поменута два господина, које је почињало од самог почетка радног дана, није могло да не остави последице.На то смо, додуше, упозоравали и странка којој припадам и ја лично, али ни у најлуђим кошмарним сновима нисам могао да замислим да су ствари отишле толико далеко, колико данас знам да јесу. Ипак је једно када добијате намонтиране извештаје јавних предузећа и општинских служби којима се сакрива сав јавашлук, неспособност и бахатост, па покушавате да докучите о чему се заправо ради, а нешто сасвим друго када се пред вама укаже огољена истина. Хладна и сурова, каква само истина може да буде.

Уверен сам да ће период од 2008 – 2013, од стране оних генерација које долазе, бити оцењен као „године које су појели скакавци“. То су године пропуштених прилика, године у којима је власт сама себи била циљ, оправдање и средство. Власт је била све, осим инструмент да се било шта конкретно уради за неког другог, а да тај други није на власти, или у вези са влашћу. Ако се ико уопште сећа, та власт је настала због чувене „вертикале“ односно намере да се обезбеди иста владајућа већина на локалном, покрајинском и републичком нивоу. И шта смо од тога имали? Колико километара пута, канализације, колико нових школа, вртића, колико инвеститора? Ко се имало осврне око себе видеће да је Кикинди од те „вертикале“ припао доњи крај. Најближи потпуном дну. Будућност града изгубила се у диму томпуса чији се мирис ширио ходницима општине.

Последица свега тога је да се општина у којој живимо налази пред колапсом. Дуговања су преко 1.5 милијарди динара, јавна предузећа су готово сва у дуговима и отежано функционишу, установе једва преживљавају. То је резултат власти „вертикалне“ коалиције. И то је почетна тачка рада нове коалиције, која управља градом у последњих годину дана. Као што је неколико пута јавно речено, прва година је потрошена на утврђивање реалног стања у коме се општина налази, уз спровођење одређених мера које су имале за циљ да зауставе даље назадовање.

Сада је ситуација сагледана и, по мом мишљењу, само је један пут којим се даље може ићи. Најкраће речено, морамо да успоставимо нови систем. Разлога има више. Прво, систем не ваља, јер је направљен тако да све зависи од добре воље политичких и општинских чиновника и друго, буџет више не може да издржи функционисање по том систему. Дакле, о чему говорим? Морају се успоставити јасни критеријуми за додељивање сваког динара који иде из буџета, оправдање за то додељивање, као и корист коју град има од тога. И то мора да се односи на све – спортске клубове, удружења грађана и све друге који добијају новац из буџета. Са друге стране, локална самоуправа мора да помогне свима њима да се оспособе за писање пројеката и добијање новца из других извора. Јавних и приватних, страних и домаћих. Не могу се и не смеју људи навикавати да са испруженом руком тумарају од једног до другог општинског чиновника и функционера и да од њихове милости зависи да ли ће њихов клуб, удружење, или установа функционисати. Правила игре треба да се одреде и да важе исто за све, а арбитрарност у одлучивању потпуно искључена.

Друго, јавни сектор мора да буде реформисан и та реформа мора да буде структурна и озбиљна. Није и не може да буде реформа јавног сектора промена директора на сваких пар месеци и њихово ротирање. Управо зато подржавам потез председника општине да ангажује људе који се овим послом баве професионално и то ван граница Србије да дају предлог реформе нашег јавног сектора, након сагледавања стања, могућности и проблема. Потпуно разумем све оне који са дозом опреза гледају на овај, чак и за Србију, а камоли за Кикинду, радикалан и нов предлог. У свим тим критикама нечега што још нико није видео, недостаје само контрапредлог шта треба да се ради. Ако је ово што се наводно предлаже лоше, шта је боље? Да све остане исто? Да директор јавног предузећа које прозводи нешто што не одговара дефиницији имена које носи и даље има највећу плату? У реду, и то је решење, али нека се онда објасни шта ће то тачно да поправи и зашто до сада није дало резултате. Верујем да су сви озбиљни политички чиниоци свесни ситуације у којој се сви заједно налазимо, као и то да нема много алтернатива за излазак из ње и да ће ова реформа бити прихваћена као први корак у увођењу реда у функционисање општинских јавних предузећа.

На крају, очекујем да у наредној години на конкретнији начин буде расветљено питање петогодишњег управљања градом које је довело до ове ситуације. Неко за бедну ситуацију у којој се Кикинда налази, мора да одговара. Ако се све заврши на томе да нико није крив, то ће бити јасна порука да се бахатост, осионост, неспособност, нерад и корупција исплате. И онда за будућност не треба да бринемо. Неће је бити.

ОСТАЛИ СТАВОВИ