Припрема...

28. марта 2011.

Зашто смо прекрили споменик Јаношу Дамјаничу


Шта је је граница или, како се то данас популарно каже „црвена линија“ у понижавању српског народа? Има ли је уопште или ће понижења која ће нам свакодневно приређивати власт постајати таква да ће нас и као народ и као људе претворити у амебе, без права на спознају о томе ко смо и шта смо, без права да сведочимо о својој прошлости и без икакве наде да ћемо будућност уопште имати? Понижење које је приређено постављањем споменика Јаношу Дамјаничу само је једно у низу. Шандор Егереши, председник Скупштине АПВ, откривајући овај споменик, није само увредио Србе него и све нормалне људе у Србији, који се згражавају над злочином.

Народ каже поклону се у зубе не гледа. Ипак, поклон једног мађарског

града који је стигао у Аду заслужио је да буде добро прегледан са свих страна. Наиме, представници Будалкалаша као поклон су у Аду донели рељефну керамику са ликом Јаноша Дамјанича, пореклом Србина, рођеног у банатском месту Стража као Јован Дамјанић, који је касније, у време ратова 1848-1849. године био мађарски генерал. У историјском сећању српског народа, али и сећању Хрвата, Словака, Румуна и других немађара, овај човек остао је забележен као немилосрдни убица и прогонитељ. Срби су га звали „Лјута гуја, српски издајица“, а приписује му се и да је рекао: „Срби не треба да постоје и нећу се смирити док и последњи Србин на свету не буде мртав, а кад се то догоди, сам себе ћу убити.“

Подизање споменика оваквој личности за сваког човека који се сматра нормалним представља безуман и антицивилизацијски акт којим се велича како злочинац, тако и његов злочин. Шандор Егереши, председник Скупштине Војводине, који је открио споменик, својим каснијим изјавама додатно вређа све оне који су згрожени постављањем овог споменика. Егереши нам каже како „после 163 године ценити ко је шта и како радио треба оставити историчарима а не политичарима“. Затим да је десет дана читао књиге из историје и у њима није „нашао ништа од оног што се приписује генералу Дамјаничу, да је издао Србе и речи о прогону и уништавању Срба“ као и да су он и председник општине Ада „разјаснили стање, а договор је да споменик остаје јер све упућене примедбе нису аргументоване“.

Дакле, самоуки историчар Шандор Егереши је након десет дана читања довољно проширио видике, па је постао једини доовљно кредибилан (ваљда као историчар, пошто и сам каже да ова тема није за политичаре) да утврди кога ћемо ми Срби у будућности сматрати злочинцем, а кога не. Отворио нам је очи човек после два века заблуде и мрака. Два века потпуно погрешно оптужујемо невиног човека, пацифисту и миротворца, да је убица и злочинац. Два века из генерације у генерацију клевећемо један диван, рекао бих, европски изданак сопственог народа. И зато, хвала драгом Богу што је Шандор Егереши схватио за десет дана читања оно ми Срби нисмо успели да схватимо за два века живљења – Дамјанич није злочинац! Напротив. Да је тада постојала Нобелова награда за мир – Дамјанич би је добио. За најевропљанина би био проглашен сто посто.

Ипак, Егереши се није зауставио само на исправљању једне „историјске неправде“ и „српске заблуде“. Проучавајући прошлост, Егереши нам је предвидео и будућност. Он зато Дамјанича представља као узор јер, каже, Дамјанич је и „данашњим генерацијама позитиван пример суживота народа“. Према томе, Срби, ето нам јасне поруке. Јаснију одавно нисмо добили. Нема суживота народа док смо Срби. Тек када се, попут Дамјанича, одрекнемо сопственог народа, идентитета, предања, историје, када свој народ за интересе туђинских господара почнемо да убијамо, тек кад се ставимо под заставу која није српска тробојка, кад свим срцем запевамо химну која није „Боже правде“, моћи ћемо да живимо у суживоту са другима. И добићемо споменик. Неко ће рећи, али онда нисмо више Срби. Наивно. Нисмо ми ти који то треба да одреде. То ће да одреди тамо неки нови „Егереши“ после десет дана читања историје.

Тако каже историја, али шта ћемо са политиком? Да ли је заправо Дамјанич постао модел евросрбина за 21. век, а то ће рећи сународника чије је конвертитство исковано у крви и злочину. Јер, ако је то наш модел за ону Европу која нема алтернативу, онда је сасвим логично да алтернативу нема ни Јанош Дамјанич.

Моји пријатељи и ја верујемо да слободни људи увек имају алтернативу и зато кажемо не моделу Јаноша Дамјанича. Зато је споменик морао да буде прекривен. Зато ће споменик морати да буде уклоњен. Доста је било!