Последњих недеља смо сведоци полемике која се води у вези са тзв. „симболима“ АП Војводине. Повод за полемику био је покушај странке Ненада Чанка, Лиге социјалдемократа Војводине, да се, поред „Дана заставе“ коју организују Албанци, успостави имитација тог празника и у Војводини. Наиме, седам година узастопно, крајем фебруара, ова странка организује перформансе широм покрајине на којима њени активисти пролазе улицама градова носећи тзв. заставу Војводине. Ове године су отшли и нешто даље, пошто су, поред перформанса, организовали јавни и директни притисак на председнике општина на чијим здањима ова застава још увек није истакнута. Најпре су објавили на свом сајту списак тих „необележених“ општина, а затим су одлазили код представника тих општина са заставом, као поклоном, и захтевом да се иста завијори. Пошто им је, по свемусудећи, било мало „спорних“ општина, а и ваљало би пред изборе мало размрдати страначку организацију, лигаши су обилазили и председнике Месних заједница са истим захтевом.
Политичка страна ове активности, у овом тренутку, неће бити у фокусу интересовања из два разлога. Први лежи у томе што је Лига социјалдемократа Војводине недовољно јака политичка снага да спроведе све своје замисли, али то нимало не олакшава ситуацију, пошто готово све њене замисли у дело спроводи Демократска странка, на челу са Бојаном Пајтићем и Драгославом Петровићем. Други разлог је у томе што и ова акција, као и готово све Лигине акције у последње време, заправо представља грчевит покушај да се колико -толико поврати сопствени идентитет, направи било каква differentia specifica уодносу на Демократску странку и избегне судбина њима братске црногорске странке Либералног савеза Црне Горе, који се угасио када је Мило Ђукановић у живот спровео све њихове идеје.
Зато је друга страна ове приче много занимљивија, а тиче се правног поретка Србије као државе, односно непостојања правне државе и владавине права под режимом Бориса Тадића. Већ код доношења Статута АП Војводине и пратећег Закона о утврђивању надлежности АП Војводине, показало се да Тадићева дружина на власти у потпуности поштује чувену мисао „највећег сина народа и народности СФР Југославије“, да се „Не треба држати Устава, к`о пијан за плот“. И не држе га се. Када год и где год имају прилику показују да се понашају као потпуно правно неограничена власт. Ова арбитрарност допушта им да, без обзира на Устав и законе ове земље, доносе одлуке по сопственом нахођењу и да их примењују у свакодневном животу.
Таква ситуација је и са тзв. заставом Војводине. Одлука о њеном доношењу донета је 27.фебруара 2004. године на 27. седници Скупштине АП Војводине. Против предлога тзв. заставе Војводине гласали су посланици Демократске странке Србије. У време доношења ове одлуке, на снази су била три документа којима се утврђује надлежност АП Војводине, односно њене Скупштине. То су Устав Србије из 1990.године; Закон о утврђивању одређених надлежности АП Војводине из 2002. године (тзв. Омнибус закон), и Статут АП Војводине из 1991. године. Ни у једном од оватри акта не предвиђа се могућност да покрајина има своје симболе. Ниједан од ова три акта, самим тим, не ставља у надлежност покрајинској Скупштини да се бави овим питањем, као и да одлучује о њему. Дакле, радило се о одлуци која је донета без икаквог правног утемељења и која представља и формално и материјално неуставан и незаконит акт. Ова одлука би била потпуно иста као и рецимо одлука Скупштине АП Војводине којом се уређује увођење и висина стопе Пореза на додату вредност у Занзибару. Ипак сва бесмисленост и противправност ове одлуке није сметала тадашњој већини у Скупштини АП Војводине да је изгласа, објави у Службеном листу АП Војводине 2/2004 и, што је најгоре, примењује до дана данашњег.
Србија 2006. године, вољом народа, добија нови Устав. У члану 183. новог Устава,односно његовом четвртом ставу, каже се: „Аутономне покрајине утврђују симболе покрајине и начин њиховог коришћења“. Дакле, новим Уставом конституише се право аутономне покрајине да утврди сопствене симболе. Исто право покрајина стиче и Законом оутврђивању надлежности АП Војводине из 2009. године, као и Статутом АП Војводине из 2009. године, чију је ће усклађеност са Уставом једног дана утврдити Уставни суд Србије. Међутим, да ли је садашња покрајинска власт искористила ово право, и у складу са наведеним актима донела одлуку о покрајинским симболима? Није. Покрајинска власт се определила да настави са својим самовољним и противправним понашањем које је, уз благонаклоност представника режима у Београду, показала и код доношења Статута АП Војводине. Наиме, на седници одржаној 14. децембра 2009. године, Скупштина Аутономне Покрајине Војводине доноси Покрајинску скупштинску одлуку оспровођењу Статута АП Војводине. У оквиру ње налази се и члан 5. коме у наслову стоји: „Усклађивање назива (подвукао М.Ј.) важећих прописа“, па се између осталих одлука донетих у ранијем периоду, наводи и Одлука о застави из 2004. године. Дакле, уместо да по конституисању права да доносе сопствене симболе представници покрајинске власти то право и искористе и закажу седницу Скупштине АП Војводине, отворе расправу са том тачком дневног реда и на крају усвоје одлуку, они, једноставно, раније донетој, неуставној, незаконитој и нестатутарној одлуци, мењају назив у намери да јој дају правну снагу. Међутим, и овде праве нови пропуст, јер у првом ставу поменутог члана 5. кажу: „Одлуке које је Скупштина донела уоквиру своје надлежности (подвукао М.Ј.) настављају да се примењују….“. Творац одлуке, дакле, каже да се ради о одлукама које је Скупштина АПВ донела из своје надлежности, а очигледно је даодлука о застави, али и читав низ других одлука наведених у овом члану („грб“ Војводине, „Академија наука“…) нису биле одлуке из надлежности покрајинске скупштине. Тачније, те одлуке нису биле ни у чијој надлежности, а није било предвиђено ни постојање ових симбола, односно институција. Самим тим, ове одлуке се нису могле наћи ни у члану 5. поменуте Покрајинске одлуке.
Шта су заправо покушали представници покрајинске власти? Покушали су да се променом назива акта и ретроактивном применом сада важећих прописа изврши конвалидација једне одлуке. Међутим, овде је било каква конвалидација немогућа, јер се из неправане може ни на који начин, па ни безобзирним и бахатим махинацијама, створити право. Quod ab initio vitiosus est, non potest tractu temporis convalescere, је максима позната још из Римског права, а место је нашла и у Општем имовинском законику за Црну Гору донетом у XIX веку и гласила је „Што се грбо роди, вријеме не исправи“. Никакав проток времена, настајање нових прописа, или шта год треће не може у правном смислу оснажити једну неправну, правно непостојећу, одлуку.
Самим тим, одлука у случају тзв. заставе Војводине, не може бити поправљена. Смешан је покушај да се за одлуку из 2004. године правни основ нађе у актима из 2006. и 2009. године. Још смешнија је техника којом је извршен покушај да се то уради – преименовање претходне одлуке. За излазак из ове ситуације постоји само један пут. Мора се донети нова одлука по поступку предвиђеном позитивним прописима. До доношења правно ваљане одлуке, она коју су представници покрајинске власти донели 2004; а применовали 2009. године, биће само један приватан акт који никога не обавезује ни у политичком, ни у правном смислу, а истицање тзв. заставе Војводине представља противправну радњу.
