Заиста већ постаје жалосно што бивши председник Борис Тадић ни након десет година није разумео поруку коју му је народ упутио, већ изнова и изнова објашњава како је он диван и сјајан, али, ето, народ не ваља, не разуме, изманипулисан је и зато он тако леп, паметан и мудар, чами заборављен на политичкој депонији.
Тадић и даље не схвата да представу коју има о самом себи са њим не дели нико, да су од њега побегли и сарадници и гласачи и да једину особу која се диви Борису Тадићу може да упозна само када стане пред огледало. Исто тако, он и даље не разуме и не схвата да грађани Србије не желе да дају подршку човеку који каже да није поносан на то што се налази на месту председника Србије, али блиста од среће када му донесу Северинин аутограм.
Управо због тога његово патетично логореично наклапање не представља ништа друго, него ново подсећање на време када је Србија имала председника коме је помада била важнија од изградње аутопута, када су уместо запошљавања дељени откази, када су фабрике затваране, економија уништена, а Србија пузала и извињавала се свима за све.
Колико год Борис Тадић то желео, та ружна прошлост је неповратно за нама и не постоји начин да се то промени. „Било, не поновило се“, што би рекао народ који бивши председник онолико презире.
