У јулу 1914. године, малена Србија одбила је ултиматум моћне Аустроугарске, тачније тачку 6. тог ултиматума, којим је тражено да Србија спроводи судске поступке, на својој територији „уз помоћ и упутства аустроугарских органа.“. Србија се тада определила да чува своју слободу, независност и суверенитет и била је спремна да плати цену за то.
Данас, 110 година касније, неки политичари у Србији траже све супротно. Они траже да се споља командује како ће и шта у Србији да се ради. Они пузе, гмижу и моле да странци дођу у Србију да суде и пресуђују, да хапсе и затварају. Они преклињу да их бар странци поставе на власт, кад већ Срби и грађани Србије неће.
Колико јуче су пљунули на грб и заставу Србије када су окренули леђа државним знамењима и заклетву положили пред логом Шолакивих и Ђиласових медија. Данас су наставили да раде исто и добро је што су се, јадни и бедни, сликали и кезили у камере, док су са најгорљивијим албанским лобистима газили по суверенитету и независности Србије. Нека остане за будуће генерације да виде како изгледају лица генерације политичара која је урадила све супротно од наших предака, којима су слибода и независност наше земље били светиње.
Са друге стране, истог дана, на другом крају света, предсефник Вучић ће водити тешку дипломатску битку да се у свету чује истина о страдању нашег народа на Косову и Метохији. Да свет чује како Аљбин Курти, медијски покровитељ акција насилничке опозиције, протерује Србе одузимају ћи им једно по једно право које им значи живот.
И то је најбоља слика данашње Србије. Председник Вучић, који се бори да сачува слободу и независност наше земље, баш као што су то радили и наши преци, а са друге стране бедници који странцима на длану нуде и независност и суверенитет и слободу наше земље, само да дођу на власт.
Ипак, увериће се и једни и други да је темељна политичка идеја председника Вучића, идеја слободне, независне, суверене и самосталне Србије, толико постојана и утемењена у бићу нашег народа и да нема тог папира који може да је угуши, сломи и победи.
