Дирљиво је, заиста, посматрати ничим изазвани оптимизам Драгана Ђиласа, док говори о предстојећим изборима. Међутим, има неколико чињеница које показују да Ђилас баш и не мисли оно што говори.
Прво, да Ђилас зиста мисли да му је победа на дохват руке, не би тако грозничаво тражио подршку свих организација на опозиционој политичкој сцени и водио најприземније кампање блаћења и пљувања свакога ко неће да стане под његов политички кишобран.
Друго, да Ђилас стварно мисли да му је победа близу, не би тражио начин да се баш на тим изборима, на којима каже да ће да победи, сакрије или иза нечијег имена, или иза Мариникине сукње, сходно томе где ће мање бити уочљив бирачима. Напротив, знајући колико је сујетан и надмен, гурао би се у први план до бесвести.
Најзад, да Ђилас заиста мисли да на било каквим изборима има шансе, не би од избора бежао „ко ђаво од крста“. Јер, од када је купио странку и променио јој име, а то је било пре две и по године, Ђилас ни на једне једине изборе није изашао ни на локалном, ни на покрајинском, ни на републичком нивоу, врло добро свестан да ће први излазак на изборе значити и крај мита о његовој политичкој снази, подршци и слично, а да ће се показати да је искључиво способан да пељеши буџет и ни за шта више.
Зато, зна Ђилас да на изборима у Србији неће победити, али упорно понавља своју мантру. Да су упитању избори на Маурицијусу, можда би ствари стајале другачије.
