Уочи почетка нове седнице Народне скупштине, након летње паузе, разговарали смо са чланом Председништва СНС и шефом посланичке групе „Александар Вучић – Заједно можемо све“, народним послаником Миленком Јовановим. На питање да ли очекује врелу јесен у парламенту, односно да ће опозиција наставити да се понаша као и до сада, уз увреде, претње, простаклуке, нападе хистерије, одогвара да очекује да Скупштина настави да доноси акте у интересу народа и државе, али да не може да процени какво ће бити окружење у коме ће се то дешавати – јер са друге стране углавном немамо рационалне и разумне људе који промовишу политику и идеје, већ фанатике који се воде нагонима и бескрајном мржњом.
… То је делимично одговор и на Ваше друго питање, јер су увреде, хистерија, претње и простота пропратни садржај онога што чини њихов наступ у јавности. Они нити умеју другачије, нити су у стању било шта да промене, а мислим и да не смеју то да ураде све и да хоће, јер би било каква промена у том смислу довела до жестоких напада и осуда опозиционих талибана, који представљају једину групу којој се они обраћају и до чијег мишљења им је једино стало.
Да ли би ситуација у парламенту била боља да није снижен изборни цензус? И шта, уопште, мислите о овако ниском прагу за улазак у Народну скупштину?
… Има изборни праг својих и добрих и лоших страна. Лоше јесте то што су у Скупштину ушли људи који не заслужују ни да прођу поред Скупштине, односно уличари који су залутали у политику што из невладиног сектора, што директно из кафане након фајронта, а, како ми се чини, и из чекаонице у психијатријској установи и то пре било каквог прегледа. И ту долазимо до позитивне стране ниског изборног прага. Све те живописне појаве, сва та дивна створења, била би заогрнута одређеном дозом мистерије да се нису нашла под светлом скупштинских рефлектора. Самим тим, као и све што је тајанствено, били би много интересантнији и грађанима и медијима и целокупној јавности, којима би се представљали искључиво у свом најбољем издању. Овако, цела Србија има прилике да види ко су и шта су. Лично сам мишљења да резултат од три одсто подршке није за потцењивање. То је око сто хиљада гласова и мислим да онај кога подржава сто хиљада грађана Србије и треба у Скупштини да представља те људе. Али ако на изборе излази самостално! Сматрам бесмисленим када десет странака у коалицији једва добаци до три одсто. Какву они репрезентативност имају и какав је њихов легитимитет?
Како коментаришете то што опозиција није претерано одушевљена предстојећим изборима, што кажу да за њих није довољно демократски ако се истовремено одрже локални и парламентарни избори?
… Током дванаест година власти тих чије ставове наводите, само су 2004. године локални избори одржани посебно, додуше и тада заједно са покрајинским. Не знам заиста докле више то лицемерје и та калимеровска кукњава?! Све што им је ваљало у њихово време, данас им не ваља. Па, како то? Како не ваљају изборна правила која су сами писали, по којима су својевремено побеђивали и која су сами у оним разговорима мењали, јер смо све што су предложили, а да је имало икаквог смисла, прихватили без речи? Нешто друго је овде проблем. Ако се бавите политиком, морате имати политику. Нема супститута! И џаба све то кукање и плакање. Они тиме сопствене бираче лажу, јер им је лакше да кажу да је крив „зли диктатор“ Вучић и да не ваљају изборни услови, него да признају да су неспособни да осмисле и понуде политику која би била алтернатива политици власти. Недостатак политике покушавају да надоместе мржњом, гневом, бесом, вређањем, лажима и свакодневним кукањем на све око себе. Па, зашто би ико за то гласао? Шта се мења набоље у животу грађанина Србије зато што они јако мрзе председника Вучића и СНС? Шта грађанин тиме добија? Па, ништа. И зашто би онда за њих гласао?
Они нису заинтересовани да изађу на изборе на којима могу, како се хвале, да победе СНС, а хоће протесте и блокаду Србије. О чему је ту, заправо, реч?
… О још једној њиховој оксиморонској тези у низу. Кажу да их је на улицама на стотине хиљада. У реду. Да им поверујемо. И? Зашто онда беже од избора? Зар не преостаје само да се кроз гласове на изборима материјализује та подршка о којој причају? Па, не. Зато што и сами знају колико лажу и што се те подршке тиче, али и да велики број људи који се појави на њиховим скуповима не може очима да их гледа и не пада им на памет да гласају за њих. И ето Вам још једног одговора на претходно питање. Какве су то странке и какви су то лидери који на скуповима које сами организују морају да беже у последње редове и не смеју да се појаве на бини, јер ће растерати присутне? И какви изборни услови тај проблем могу да реше? А блокаде су провокација и показују немоћ. Провокација, јер се надају да ће се у вези са њима десити нешто што би омасовило њихове скупове и оправдало радикализацију, ма шта они под тим сматрали. Са друге стране, то показује немоћ, јер онај ко је сигуран у своју снагу, нема потребе било шта да блокира, већ тражи изборе и на њима почисти конкуренцију.
А посебно их нервира то што би нека листа понела име председника Александра Вучића…
… Па, да. Дванаест година се баве кампањом против председника Вучића. Нема гадости коју за њега нису изрекли или написали, а онда се плаше да он буде на челу неке листе. А зашто? Зар им није то у интересу? Зар неће тако лакше да победе? Ако је тачно оно што говоре, зар не би требало да га моле да баш он буде на челу свих листа? Пре неки дан га позивају да се склони из медија, али не знам зашто. Зар им није интерес да се он, такакав каквим га представљају, што чешће појављује? И још му замерају што се често обраћа народу! Опет зашто? Зар није боље да народ сам, директно, изгради свој утисак о председнику, без било чијег сугерисања и шапутања? Ако је све онако као што говоре годинама, закључиће народ исто што и они. Или мисле да су много паметнији од народа, па ће „глупом“ народу председник Вучић да подвали, а њима не може, јер су много паметни? У реду, али онда треба и народу да кажу;шта о њему мисле. Међутим, да се вратим на питање, ту видите да они ни сами не верују у своје лажи. Њихова пропаганда, која траје сваког Божјег дана протеклих дванаест година, не пролази ни код њих самих, а камоли код народа. Зато у уклањању председника Вучића из политичког живота виде своју једину шансу.
Ви сте били убедљиво најактивнији народни посланик у претходних годину дана, са 690 обраћања. Колико је тежак посао шефа посланичке групе СНС?
… Што каже наш народ: „Сваком је своја мука најтежа“. Шалу на страну, наша странка има јасну политику и јасне политичке одговоре на сва питања од важности за наше друштво, било да је у питању економија, међународна политика, унутрашња политика, регионална питања… Захваљујући председнику Вучићу, који је ту политику дефинисао и уоквирио, имамо јасне и чврсте политичке ставове и то умногоме олакшава овај посао. И то је суштина, остало су организациона питања која увек имају и позитивне и негативне стране. А што се броја обраћања тиче, на самом почетку овог сазива сам рекао овима из опозиције да их је слагао онај ко им је рекао да су улоге подељене тако да је на њима да критикују, а на власти да ћути и трпи. Нити ћу да ћутим, нити ћу да трпим. Ни ја ни 99 одсто посланика СНС-а, него ће сваки пут добити одговор. Видим да то много нервира опозицију, али и неке посланике власти, који кажу како би се они са много више разумевања и толеранције односили према опозицији, али ме, искрено, то ни најмање не дотиче. Посебно што сам имао прилике својим очима да гледам како се баш ти посланици врло оштро бране, не бирајући ни речи ни гестове, када их ови из опозиције нападну лично. То значи да би они ћутали и били фини и толерантни само када су други мета напада… Нисам склон таквом егоизму и док сам на челу наше посланичке групе, борићемо се за политику која је народу и држави донела резултате какви нису бележени деценијама и одговараћемо на сваки напад на председника Вучића, или странку. И око тога нема погађања.
Да ли имете неког „омиљеног“ опозиционара? Да ли са неким од њих посебно волите да размењујете реплике?
… Највише бих волео да у опозицији има неко ко разуме политику и са ким би се дало надгорњавати у тим оквирима. Мислим да би наши посланици у тој категорији били још доминантнији, јер би се разговарало језиком чињеница, уверења, резултата и слично. Вероватно зато опозиција и бежи од такве расправе, поред тога што не видим ко би од њих такву расправу уопште могао да води. Зато дијалог у Скупштини и своде на препричавање суманутих текстова Милована Бркића или Шолакових медија, што му сад већ дође на исто, а користе се аргументацијом потеклих из кафанских расправа и то у касне ноћне сате.
Шта кажу грађани када Вас сретну на улици, како коментаришу дешавања у Народној скупштини?
… Они који подржавају нашу политику, дају ми подршку и од срца им хвала на томе, јер ми та подршка много значи и стало ми је до ње, а они који нас не подржавају углавном вређају, псују, добацују простоте… Као и њихови посланици. Као и њихови медији… Парадоксално, али мислим да су ти људи највеће жртве тог Шолаковог политичко-медијског конгломерата. Њих ти медији и политичари држе у стању константног гнева и беса. Константне мржње. То оставља озбиљне последице и на здравље и на све друге аспекте живота. Није ни чудо што се тако понашају.
