Поред тога што би улицом да мења народну вољу, Драган Ђилас би и да уређује све медије у Србији. Нико, дакле, не сме да напише да има информацију да ће насилници да понове насиље. Зашто? Зар нисмо својим очима видели Ђиласове присталице како демолирају Скупштину града Београда? Зар нисмо својим ушима чули Срђана Миливојевића, Мирослава Алексића и Ћуту да позивају окупљене да заузму зграде државних органа?
Ђилас би да сви медији извештавају као његови и Шолакови и да кажу да је крива полиција што банди провалника није дозволила да провали у Скупштину града Београда, да су помахнитали насилници заправо деца цвећа и хипи активисти жељни мира, а да су каменице, цеви и мотке саме полетеле на полицију, вероватно деловањем неке натприродне силе.
И не само то. Након уређивања медија, Ђилас би вероватно терао и народ да верује њему, његовим и Шолаковим медијима и њиховим пропагандним керберима, а не својим очима и ушима.
Сву ову халабуку Драган Ђилас прави из само једног разлога – да се не би причало о његовој неспособности и кукавичлуку. Што је већа халабука, то је мање питања.
Јер, да те халабуке нема, Ђилас би морао да се нађе пред својим присталицама и објасни им како је успео да изгуби изборе уз невиђену пропаганду његових и Шолакових медија, уз помоћ ангажованих јавних личности, огромног новца којим располаже и машинског мозга којим се хвали. И то не само ове последње, јер, уз све наведено, већ једанаест година није у стању да победи ни на изборима за кућни савет, а камоли нешто више.
Уместо махања насловним странама новина да би халабучио, Ђилас би морао да оде у надлежно тужилаштво, где би најзад преузео одговорност и сам се пријавио да одговара за демолирање Скупштине града Београда, без обзира што су насиље спроводили други док се он јуначки склонио негде на безбедно, али довољно близу да, ако насиље и напад на полицију дају неки резултат, победоносно стане у први ред.
Пошто, попут размаженог деришта, иако је у шестој деценији живота, Драган Ђилас одбија да прихвати сопствену одговорност и одговорне тражи свуда око себе. И хистерично тражи, опет као размажено дериште, да му неко поклони оно што ничим није заслужио.
И не би ту било никаквих проблема да он и остали са његове листе, своје присталице нису толико радикализовали и екстремизовали, да су почели да руше и демолирају по Србији не би ли се тако дочепали власти. Е, тај филм неће гледати, нити ће насиљем постићи оно што нису на изборима.
И што пре то схвате, што се пре погледају у огледало и у одразу виде узроке својих пораза, пре ће имати шансу нешто да промене. До тада, нека раде шта хоће, али не тако што ће уништавати и ломити Србију да би гурнули под тепих своје незнање, лењост и неспособност. Та се представа у Србији неће играти.
