Сличног примера да се за тако кратко време поднесе толико докумената на све могуће теме није било, али Бошко Обрадовић тврди да је све урађено озбиљно и очекује „да власт прихвати добра решења”
Посланички клуб Двери доставио је Скупштини Србије, за само месец и по дана од конституисања новог сазива, 32 предлога аката на разматрање и усвајање, међу којима је 21 декларација и резолуција. Мада до сада сличног примера да се за тако кратко време поднесе толико докумената на све могуће теме није било, лидер Двери Бошко Обрадовић тврди да је све урађено озбиљно, а очекује „да власт прихвати добра решења која долазе из опозиције”. Шеф скупштинских напредњака Миленко Јованов, међутим, каже да је овде више реч о маркетингу да би „на друштвеним мрежама могло да се каже – ми смо предложили, а они неће да усвоје”.
Миленко Јованов, међутим, каже: „Плашим се да је овде реч о маркетингу, да се не жели усвајање ових аката, јер да постоји жеља за њиховим усвајањем, предлагачи би направили неке консултације о њима с другим посланичким групама, па би видели имају ли подршку за тако нешто. Ово је буквално предато на писарницу, да би могло да се окачи на друштвеним мрежама и да се каже – ево, ми смо понудили решења за све проблеме које ово друштво има, али нико не жели да их прихвати, сви су зли, а ми смо дивни.”
Јованов додаје да му све ово „изгледа као мало инфантилно схватање политике”. Истиче: „Ово је и неодговорно понашање и према бирачима, који су подржали њихову странку на изборима, јер ово није борба за остварење политике, коју су бирачи подржали, ово је просто ’алиби деловање’, само да се каже – ми предложили, а они неће.”
Међу актима чије доношење предлажу Двери јесте и Предлог декларације о лустрације, којом се, између осталог, предвиђа и доношење закона о лустрацији, „чијом применом би се утемељио нови вид политичке одговорности, који би значио да бављење политиком не сме бити дозвољено онима који су кршили људска права, или на било који други начин учествовали у кршењу закона”. Декларацијом је предвиђена и комисија која би утврдила ко би потпао у ову групу.
Миленко Јованов каже да „није случајно то што је ово два пута завршавало у ћорсокаку”. Истиче: „Очигледно је да постоји једна доза ничим оправданог гнева код одређених људи, који би најрадије забранили онима које народ подржава да се баве политиком. Ваљда рачунају да народ, ако забране свима другима да се баве политиком, неће имати за кога да гласа па ће изабрати њих. То је, отприлике, идеја. С друге стране, имамо различите идеје на ту тему, неки нуде лустрацију, други, као Вук Јеремић, реваншизам, а трећи траже скраћени поступак – вешање на бандере и плутање по Сави и Дунаву. Очигледно да постоје различите методе за исти поступак, а то је забранити онима које народ подржава да се баве политиком, јер народ не зна за кога треба да гласа, него ће они да му објасне ко је достојан народног поверења.”
