Једино питање на које је требало да одговоре Драган Ђилас, Вук Јеремић, Бошко Обрадовић и остали јесте какво би било стање у Србији, у свим областима живота, да ова организована група ниједан дан није била на власти?
Колико помоћи за прво, друго или треће дете би могло да се исплати од оних 500 милиона евра који су, уместо код грађана, завршили на рачунима Ђиласових фирми? Колико би се путева, школа, болница или домова здравља могло уредити од новца који је потрошио, појео и попио Вук Јеремић, док се парама народа бахатио по свету?
Где би данас била српска економија да сви ови стручњаци зaједно нису поделили пола милиона отказа, за само четири године своје власти, и то након што су одмах након 2000. године уништили и закатанчили чак и фабрике које су успеле да преживе НАТО бомбардовање?
Уместо одговора на ова питања, они су само демонстрирали да Србија по први пут у историји на челу опозиционих политичких странака има ноторне сецикесе, лопуже и штеточине. А уместо да одговоре на питања која се логично намећу, једино су показали жељу да поново уређују све медије у Србији, баш као када су били на власти и када су, путем својих рекламних агенција, господарили медијским простором.
Управо зато ће Ђилас, Јеремић, Обрадовић и остали, на првим наредним изборима, од стране грађана Србије, добити оцену баш онакву какву и заслужују. И то неће бити по први пут у историји, а неће бити ни последњи, него ће народ увек и свугде где се појаве, показати да им не верује, да их презире и да је свестан да би било какав њихов повратак на власт значио потпуну и коначну пропаст Србије.
