Ничег смешнијег и гротескнијег нема од Вука Јеремића, који као побеснели колибри скакуће около, мислећи, ваљда, да га се неко плаши.
Кажу да велике паре, а у Јеремићевом случају су то милиони евра, умеју да утичу на психу човека, али требало би, упркос тим променама да зна да Вучића од сусрета са њим једино може да уплаши да не остане без новчаника, јер лопуже користе сваку прилику да нешто украду, било да су у студију, или у градском превозу.
Вук Јеремић би, пре свега, требало да обавести грађане Србије да ли је задовољан затворским условима за своје сараднике и пајташе Патрика Хоа и Шеика Тидијан Гардиа? Да ли би он сам, након луксузних хотела, кавијара и шампањца био у стању да се навикне на простор ограничен решеткама и затворску храну? Било би добро да каже и за шта је добио 200.000 евра од катарске амбасаде у Берлину?
То су одговори које јавност од Јеремића очекује, а да би био смешан и гротескан, не мора да се понаша као побеснели колибри. Довољно је само да се понаша као и иначе. И то је, само по себи, урнебесно.
Још би било лепо и да обавесте грађане Србије да ли ће са собом на брчкање понети и паткице, или им оне служе само за праћакање на сувом.
