Као дете свакако да нисам био свестан значаја Васкрса, већ сам једва чекао да узмем јаја, истрчим напоље и да са другом децом крене туцање јајима.
Овако се Васкрса из детињства сећа шеф посланичке групе Српске напредне странке у Скупштини Србије и члан председништва СНС Миленко Јованов, који васркшње празнике проводи у родној Кикинди. Каже да је то дечије надметање чије је Ускршње јаје јаче било нешто што су сви једва чекали.
„Наравно, ко победи узима јаје од побеђеног. Након тога су данима по улицама могле да се виде љуске од јаја у разним бојама. Данас одлазим на литургију и затим следи породични ручак. Наравно, након литургије у кући одмеримо снаге да утврдимо ко је те године изабрао најјаче јаје. Пробао сам разне технике предвиђања које је јаје најјаче – од куцања у зубе, до одабира по томе како се примила боја, али нису се нешто показале као релевантне“, каже Јованов за Курир.
Сећа се једног догађаја из детињства када је од баке, очеве мајке, добио гушчије јаје.
„Било је љубичасте боје. Нисам се такмичио њиме, колико сам био поносан на то што је другачије, лепше и веће од јаја која су друга деца имала. Међутим, то ми је јаје разбио рођак, нешто старији од мене, али дрвеним јајетом. Био сам очајан. Једва су ме утешили. Толико ме је то погодило да се и данас врло живо сећам целог догађаја, само нисам сигуран шта ме је више погодило – то што ми је полупао јаје или то што ме је насамарио. Вероватно обоје“, каже нам Јованов кроз смех и истиче да су његове ћерке о Васрксу доста научиле од њихове баке, али и на часовима веронауке.
„Сада су већ довољно одрасле да саме формирају свој поглед на све“, наглашава он.
Миленко Јованов и мимо празника време проводи с породицом у Кикинди.
„Важно је да породице што више времена проводе заједно и када није празник. За празник се некако подразумева, али мислим да није добро да породице буду на окупу само неколико пута годишње. Васкрс је за мене оно што и јесте – највећи хришћански празник, када прослављамо Христово васкрсење, које је значило и победу и наду и дало, суштински, једини смисао овоземаљском животу. У том контексту значи наду и Србији. Наду да ће након периода насиља разуларене светине која тражи разапињање свакога ко јој се није придружио, наступити победа Србије, наставак њеног развоја и напретка и враћања разума и мира у свакодневном животу наших грађана“, каже Јованов, који наглашава да је у времену глобализације и модернизације изузетное важно очувати и веру и традицију.
„Јер ми се чини да се свет креће у правцу који је далеко од онога што је ико икада могао и да замисли… Вештачки се бришу све разлике неђу људима и ствара некаква маса која изгледа исто, облачи се исто, размишља исто, а ко не жели да буде део тога, пролази кроз бруталне нападе и изоловање на друштвеним мрежама или у реалном животу. На мети тог пројекта се посебно нашло хришћанство, па се питам да ли ће епоха свих могућих слобода довести до неслободе само за хришћане и хоће ли се верници поново окупљати тајно у катакомбама, као пре два миленијума. Притом, нема рационалног објашњења за ту мржњу, јер ни слово хришћанске вере није усмерено ни против кога. Има наговештаја у последњим месецима да би ствари у том смислу могле да се мењају, али видећемо…“, наводи Миленко Јованов који је на крају овог разговора за Курир имао васкршњу поруку за грађане Србије:
„Желим свима да празник проведу у љубави, здрављу, срећи и разумевању, окружени људима који им највише значе. Христос васкрсе!“
