Припрема...

25. март 2024.

ОПОЗИЦИЈИ СКУПШТИНА ИСПОВЕДАОНИЦА ЗА ФРУСТРАЦИЈЕ


Приликом прошлонедељне седнице Скупштине Србије представници опозиције поново су правили хаос. У први план, по ко зна који пут, опет су избиле њихове фрустрације, оцењује у интервјуу за Ало! Миленко Јованов, шеф посланичке групе „Александар Вучић – Србијане сме да стане“.

Три дана смо у парламенту гледали сцене које нико није желео. Опозиција је опет демонстрирала политику викања, вређања, омаловажавања… Како је то изнутра изгледало?

Где су стали у претходном мандату, наставили су у овом. Исти људи исто понашање, све исто… Већ могу унапред да Вам кажем како ће седница да изгледа и у ком тренутку ће Бора Новаковић да почне да урла, па да искаче из клупе, када ће Ћута да крене да бауља по сали, виче и да се свађа што са собом, што са првим чији поглед ухвати, шта ће да причају, а да никакве везе са дневним редом нема и слично. Све је то последица две ствари. Прво, фрустрације због немоћи и дванаест година пораза на свим могућим изборима, а друго је због недостатка политике. Јер, када имате политику и став о различитим темама, онда то и представите у Скупштини, али пошто политику немају, онда им преостаје да праве циркус, да буду насилни, да препричавају будалаштине из текстова Милована Бркића, који је постигао страховити политички утицај и постао идеолог и идејни вођа комплетне опозиције. То мало говори о њему, али о њима говори све.

Како бисте оценили начин на који је професор Стојан Раденовић водио седницу? Издржао је све нападе, увреде, залетања немалог броја опозиционих посланика.

Професор Раденовић је водио седницу на пристојан начин. Надам се да се сећате сцене са почетка прошлог сазива када је Владета Јанковић узео микрофон и ничим изазван кренуо да нам чита неки свој литерарни састав који би тешко прошао и на такмичењу ђака првака. Као када пијани гост на свадби отме певачу микрофон, па крене да малтретира госте завијањем и фалширањем њему драгих песама. Е, тако је изгледао и Владета. Професор Раденовић се строго држао Пословника и стоички је издржао све увреде, нападе и омаловажавања која су му упутили људи који нису достојни да о њих обрише блато са ноге. Јер, за разлику од њих, професор Раденовић је Србији дао много, а ништа заузврат није тражио. Насупрот томе, они Србији нису дали ништа, али су од ње отели све што су могли и што им је пало под руку. На крају и тоалет папир. Ето, такве мизерије које краду тоалет папир из скупштинског тоалета вређају најцитиранијег српског научника.

Ви сте, као шеф посланичке групе, најчешће били у репликама са Ђиласовим опозиционарима. Колико је тешко све то?

Није једноставно, али би даље и детаљније објашњавање деловало хвалисаво и непристојно. Само бих се од срца захвалио заиста великом броју људи на подршци којима се допао начин на који сам одговарао, бранио и заступао политику председника Вучића.

Чули смо од Мирослава Алексића да му наводно по ходницима прилазе посланици власти, па му нешто шапућу или шта год. Кад сте одговорили да су свуда камере и да се све може лако проверити, то више није поменуо. Зашто?

Зато што је измислио, слагао. По обичају. Зашто би, за име Бога, ико прилазио Микију Алексићу? Какву то он моћ и ауторитет има, да би му се неко поверавао? Он је изгледа озбиљно схватио оно што су смишљено и циљано о њему писали Ђиласови и Шолакови медији када су му хранили его да би поцепали странку Вуку Јеремићу. Тај је задатак извршио, нема он више употребну вредност ни за њих, а за нас је никада није ни имао. Или, метафорички речено, за њих је имао једнократну употребну вредност, баш као тај тоалет папир који су крали из скупштинског тоалета, а за нас ни толико.

Шта очекујете у наставку рада парламента и како ће, према вашем мишљењу, Ана Брнабић обављати улогу председника Скупштине?

Ана Брнабић ће, уверен сам, на сјајан начин водити српски Парламент, а неће јој бити лако са људима који скупштинску салу користе као исповедаоницу да причају о својим фрустрацијама и о томе да их јако боли то што више нису на власти, који мањак културе, политичког талента и образовања, надомешћују вишком агресије, простаклука и безобразлука. Неће јој, дакле, бити лако, али је Ана већ искусна политичарка и сигуран сам да ће се изборити са свим изазовима.

У неким опозиционим медијима појавили су се текстови чија је суштина да сте ви, ето, извисили за неко боље место у извршној власти, па малтене по казни остајете у Скупштини. Како сте ви то доживели?

Није ово први пут. У прошлом сазиву је посланица ДС Драгана Ракић причала како сам правио журку и прослављао свој избор за министра полиције. Веровали или не. Питам је где је била журка, ко је био, да и ја сазнам нешто о томе, јер ипак је моја журка, а ја о томе први пут чујем, међутим одговора није било. Није јој машта тако далеко отишла. Они несвесно мени дају комплименте, са једне стране, а са друге показују праву слику њиховог погледа на политику.  Притом, погрешили су у неколико ствари. Прво, наша странка функционише различито од онога како они функционишу. Ми смо апсолутно свесни лидерске улоге председника Вучића, сматрамо да је он једини човек који може Србију да води кроз узбуркане воде свеопштег хаоса у свету и свако од нас сматра да треба да понесе свој део терета, како би се њему колико – толико помогло у ономе што ради. Зато су нам позиције мање битне, јер свако има своју улогу у том систему. За разлику од тога, они сви мисле да их је Бог створио да буду премијери, председници и министри, иако немају капацитета да воде ни кућни савет и отуда мени приписују оно како би се они понашали да су на мом месту. Друго, постоје и неке личне амбиције и приоритети. Најкраће, схватио сам прошлог лета, када сам након четири године ишао са породицом на летовање, да време које не проведете са својим најближима нико и никада више не може да вам врати. Али, када то схватите, обично буде касно, јер повратка времена нема. Е, ту чињеницу имам у виду када размишљам о послу који треба да радим, јер за све остало има времена.

 

Пише: Бојана Пауновић