„Ми имамо своје народно име које никоме не натурамо, али кога се никоме за љубав не можемо одрећи. Хоћемо да останемо Срби.“ Да је неко Светозару Милетићу рекао да ће ове његове речи и после 150 година бити актуелне, вероватно не би веровао. Још мање би веровао да Србе у Војводини неће покушати да преведу у други народ ни Пешта, ни Беч, ни Стамбол, него сами Срби, и то стварајући нову нацију – Војвођане.
Кад су на билбордима, на којима су заноћили постери Чанкове Лиге социјалдемократа Војводине, осванули постери „невладине организације“ која позива „грађане и грађанке“ да се на предстојећем попису изјасне као „Војвођани/ке“, јер на то имају право, било је јасно да је начињен још један корак у разграђивању српског националног корупса у северној српској покрајини.
Било је јасно свакоме ко је желео да види да је усвајање неуставног предлога Статута Војводине само иницијална каписла и најчвршћа тачка ослонца за даље подржављење Војводине. Такође, тај моменат је показао и слабост Тадићевог режима да се одупре унутрашњем разбијању државе, и да је само у стању да маркетингом, онако како једино и уме, на вука навуче јагњећу кожу и онда нас убеђује како је све у реду. Аутономаши су, после епизоде са Статутом, стрпљиво чекали свој тренутак. И он је дошао. Наиме, приближио се дан кад ће бити објављено да ли је Србија постала држава кандидат за ЕУ.
Нема потребе да се наглашава да је народу у Србији добијање кандидатуре представљено као некаква чаролија која ће из темеља изменити њихов живот, а ни то да је Борис Тадић спреман да за ту кандидатуру уради све што му се тражи. Чак и више од тога, за сваки случај. Управо због тога што ЕУ нема алтернативу, десила се сва она бука око Закона о јавној својини, када се фактички заједничком акцијом Пајтића, Чанка и Пастора, по принципу „што пропусти Старина Новаче, то дочека Дели-Радивоје“, отимала имовина Србије која се налази у Војводини.
Негде у току расправе о томе шта је чије појавила се у медијима информација како одређени кругови далеко од очију јавности већ лагано формирају и „војвођански језик“. Није ништа ново то што је ћириличко писмо, бар уколико посматрамо покрајинску власт, одавно замењено латиничним, што се уосталом може видети и на сајту Владе Војводине као и на сајтовима свих покрајинских Фондова и Савета, осим Савета за интеграцију Рома Војводине, који је на ћирилици. Али свакако је била новост уношење нових речи и израза у српски језик са леве стране Саве и Дунава. Наиме објављено је како се у формуларима покрајинског ПИО Фонда уводе термини хрватског правног језика као што су очевидник, особни лист, итд., па се чини да је неко наумио да нови језик чине хрватске речи уз екавски дијалект и латиничко писмо.
Активност поменуте „групе грађана“, која позива грађане да се на попису изјасне као „Војвођани/ке“ последњи је у низу корака који води у правцу расрбљавања покрајине у циљу њеног подржављења и не може се и не сме посматрати одвојено од осталих. Све ове активности међусобно су повезане. Почело се са стварањем правног оквира (Статут, закони), наставља се формирањем нације и језика, а можемо очекивати да ће поново уследити захтеви за формирањем институција које би могле самостално да функционишу и ван система Србије, (покрајинска полиција, покрајински управни окрузи, Завод за статистику…).
Кад се ово заврши, следиће оно што смо већ имали прилике да гледамо – стварање негативног имиџа у јавности према свему што је српско (како се већ може прочитати на неким аутономашким сајтовима, Срби су примитивни Балканци, који у себи имају турско наслеђе, насилни су, прљави, нецивилизовани, док су Војвођани све супротно од тога – представници средњеевропске културе, разумни, углађени …). Уосталом, парола са билборда којим се рекламира „Војвођанин/ка“ и поручује да су они „Европљани који знају ћирилицу. И то сва слова“, што их чини различитим у односу на…? Затим следи прекрајање историје – Милетић никад није био Србин, као ни Доситеј, Змај, Ђура Јакшић…
Планирани завршетак ове приче је такође познат и већ виђен. Покрајина, а у ствари држава у држави, била би под надзором и заштитом споља, и служила би неко време за даљу дестабилизацију политичких прилика у Србији. Иако би формално остала у саставу Србије, државни органи у њој не би имали никакву власт, а одлуке на државном нивоу би се у покрајини евентуално примењивале уколико би то прихватила покрајинска администарција. Затим би следило стварање напетости на релацији Војводина-Србија, истицале разлике, сводили рачуни (ко кога храни, а ко коме даје струју) да би на крају дошли на ред добросуседски односи.
Српско је било и биће, ко доживи видеће!
Управо зато је битно указати на активност ове „групе грађана“, која вероватно чланарином плаћа стотине билборда по Војводини, која од уста одваја како би штампала хиљаде налепница и летака. То што није бројна и у овом тренутку некоме може да изгледа смешна уопште не умањује опасност. Напротив. Такође, потребно је указати да иза ове групе, као и иза свега у покрајини, стоји двојац Пајтић-Чанак, у функцији возача и сувозача (помоћника возача), на исти начин како су пре деценију и по Мило Ђукановић и Славко Перовић, заокружили формирање црногорске нације на антисрпској матрици, после чега је независна држава постала ствар која се подразумева. Док један ради, други одмара и обрнуто, понекад се споре око пута којим треба ићи, али обојица возе у истом смеру. И за истог газду.
Шта ће бити на крају, а крај није нужно онда када се чини да је крај? Оно што је и било, а „било је Српско и биће, ко доживи видеће!“ Наравно, под условом да се коначно пренемо из сна у који смо утонули слушајући бајке о СФРЈ, или ЕУ и уколико се озбиљно и одлучно суочимо са претњама које нам стоје над главом. Тада, без обзира на све але и вране које нас развлаче и разбијају, живеће Србија, а ми Срби нећемо бити ни Лилипутанци ни Војвођани, него Срби. Одувек и заувек!
