За разлику од претходних година, чини се да 2026. неће бити година великих изненађења. За разлику од вируса корона, који је дошао изненада и на више нивоа уздрмао свет из темеља, наредне године свет наставља да буде у фази нестабилности у којој се сукоби не завршавају, већ продужавају, а рат више није изненађење, већ реална могућност. Речју, наредна година ће донети наставак свега за шта је у претходним годинама постављан чврст темељ.
У том контексту војни буџети за наредну годину говоре јасније и конкретније од пригодних фраза које ће бити изговорене у честиткама за Божић и Нову годину, јер ће уместо уобичајених најлепших жеља, говорити о стварним намерама. Сједињене Америчке Државе најављују буџет за војску од више од 900 милијарди долара. Немачка је, после деценија уздржаности, утростручила војни буџет са око 50 на више од 150 милијарди евра и планира даљи раст трошкова за ту сврху. Европа се наоружава, свет се припрема… За шта тачно, видећемо. Ако будемо имали среће, не за неки велики рат, већ за дуго стање конфронтације и тензија. У том правцу треба посматрати и разговоре о окончању сукоба у Украјини. Са оваквим војним буџетима у свету и сталним спомињањем рата као извесне опције, исправније је говорити о примирју, него о трајном миру. Уместо некадашњег Хладног рата из 20. века, 21. век на свом почетку доноси Врео мир.
У таквом свету, велике силе више не траже партнере, већ поданике. Не траже лојалност, већ слепу и беспоговорну послушност. Чак се и савезништво све више своди на питање послушности, а не на борбу и рад на остварењу заједничких интереса. Неутралност се, са друге стране, доживљава као непријатељство, а самостална политика као недопустива ароганција, безобразлук и проблем. Велике земље и глобални играчи све ће мање бити спремни да прихвате сложену реалност малих држава. О интересима малих држава и не размишљају.
Зато ће Балкан и даље бити простор на којем се глобални сукоби преламају. Није реч о томе да регион постаје центар света, чак напротив, већ да постаје лакмуис тест за утицаје, лојалност и дисциплину. Буквално свака одлука, ма како деловала безазлено и неважно, ће се тумачити кроз призму геополитике, а свака неодлучност као знак слабости и некооперативности.
Због тога ће Србија 2026. године бити под појачаним притисцима да се сврста. И те притиске ће доживљавати са свих страна. Једни ће тражити да Србија беспоговорно прати њихов пут, иако често делује да ни сами не знају куда иду и да, за мало тапшања по рамену и ништа друго заузврат, то ради на своју штету. Са друге стране ће јој тражити да игра улогу каменчића у ципели и да са поносом трпи чињеницу да тај каменчић има сврху само ако га неко непрестано гази. Дакле, порука која ће наставити да стиже са различитих страна биће једноставна: време је да се изабере. Иста порука ће се, нажалост, понављати и из саме Србије. Неки из интереса, неки из глупости, а неки из чисте пакости и злобе, отежаваће Србији ситуацију са идејом да што је Србији горе и теже, то су веће шансе за њих да остваре своје личне интересе. Они свакако неће говорити народу у Србији да тај избор није и не може бити без цене и да би свака таква одлука имала политичке, економске, безбедносне, демографске и ко зна какве још последице.
Највећи ризик за Србију није у томе што ће бити изложена притисцима, јер то је неминовно. Ризик је у томе да на те притиске не буде у стању да одговори. До сада је
то могла, јер је имала лидера подржаног од народа и стабилну власт. И управо је зато у Србији на делу вишегодишњи низ разних покушаја дестабилизације земље и рушења председника Вучића, као јединог политичара који је у стању да добије већинску подршку народа и који народу у Србији, а не странцима, одговара за оно што ради. То не одговара заинтересованима споља. Уместо таквог лидера, потребан је неко слаб и безличан ко народу не дугује ништа, али странцима све. Уместо снажне и доминантне политичке снаге у Скупштини и Влади, потребан је збир политичке нејачи, која ће бринути само о свом останку у власти, док ће их странци укључивати и искључивати из игре у зависности од тога колико буду били послушни и сервилни.
Србију ће своју најважнију одлуку донети током идуће године, можда и пред саму 2027. годину. Наиме, за наредну годину председник Вучић је најавио изборе. На тим изборима ће се одлучивати о томе да ли ће Србија наставити да буде слободна, самостална и суверена земља, или не. Односно да ли ће у различите односе са другим земљама улазити као држава са сопственим интересима, или као објекат туђих стратегија и алат за остваривање туђих интереса.
Председник Вучић је, у најгорим могућим околностима, успео да Србију и њене интересе држи и изнад оквира који су нам од стране моћних одређени и задати. Са друге стране, неки тврде да би требало да имамо и више од тога, али не говоре о последицама. Кажу и да би баш они могли то да остваре, али не кажу како. Они други, међутим, сматрају да је председникова борба за самосталност, сувереност, слободу и интересе наше земље, чисто губљење времена и да би све било и лакше и једноставније када бисмо само извршавали задатке који се пред нас поставе. Једино што избегавају да кажу народу да тиме заправо желе да укину државу, а народну вољу потпуно обесмисле.
Зато ће 2026. бити година истине. Година у којој ће постати јасно да ли Србија и даље жели да води рачуна о себи у свету који све мање нуди изборе, а све више поставља ултиматуме. Или ће постати још једна у низу земаља чију ће вољу, као пластелин, да обликују према сопственим жељама. Управо због тога ти избори ће бити веома тешки, а кампања изузетно захтевна.
Ипак, верујем у наш народ и његов избор. Јер, историја нас учи, када је Србија у питању, победа је једина опција. Победиће Србија и овог пута. И остаће слободна и своја.
