Припрема...

15. маја 2011.

Више од игре


Када би Бојан Пајтић и Ненад Чанак чули да на некој утакмици игра Реал против Интера, вероватно би упитали где се игра, у Реалу, или у Интеру. Ипак, то им много не смета да се укључе у причу око финалне утакмице у Купу Србије. Или су финалну утакмицу у Купу Србије укључили у своју политичку причу? 

Пехар намењен победнику Купа Србије у фудбалу

Када се год спомене фудбал и његови „врсни познаваоци“, увек се сетим мог школског друга, који је са мном дошао на утакмицу ОФК Кикинде и петнаестак минута заједно са осталих тридесетак „жестоких“ навијача, данас би рекли хулигана, певао углавном препеване навијачке песме навијача Звезде и Партизана. Након тих петнаестак минута заклињања на вечну љубав клубу и пљувању по свима осталима, прилично ме је изненадио питањем: „Еј, а који су наши?“ За разлику од мог неупућеног пријатеља, Чанак и Пајтић су врло добро знали који су њихови, чији су они и како треба искористити ситуацију. Водећи аутономашки двојац са кормиларом (не налази се у Србији, а није лажни азилант) у маниру искусног стрелца, искористио је шансу насталу после дебакла фудбала у Србији, који се десио много пре утакмице Војводина – Партизан, и поново подсетио да су ствари са северном српском покрајином отишле прилично далеко. Наравно у правцу који одређује кормилар.

Шта је овде по среди? Стари Римљани су, када се деси оваква ситуација, постављали питање ко има корист? (Qui bono?).

Бојан Пајтић са фудбалерима и функционерима ФК Војводина

Бојан Пајтић, главни реализатор свих пројеката који Војводину удаљују од Србије, већ сутрадан је морао да прескочи лествицу, коју је вече пре поставио Чанак. Медији преносе да је председник покрајинске Владе рекао следеће: “Огорчен сам због свега онога што једовело до сканадала у мечу Војводине и Партизана, али се надам да ће доћи времекада ће се у фудбалу видети само спорт и надметање, а не судије.”[1]Као што се види, председник покрајинске Владе није давао политичке изјаве. Оне и нису биле потребне, јер је сам пријем, заправо, показатељ политичке подршке и сам по себи је довољан чин за свакога ко уме да сабере два и два. На крају, то је уемисији Тотал сокер на СОС Каналу рекао и Радисав Рабреновић, технички директор ФК Војводина, изјавивиши да су добили подршку „трећег човека у Србији.“ Пајтић није подсећао на почетак распада СФРЈ, али је искористио прилику да покаже како га „све ране Војводине боле“. Истовремено, он је јасно упутио поруку Чанковим Војвођанима по професији да ће се са њима жестоко тући око тога ко је већи Војвођанин, као и да не постоји висина на коју они могу да подигну лествицу, а да је он не прескочи.

Имајући у виду природу режима Бојана Пајтића и његово пређашње

Пајтић у Кикинди дели помоћ социјално угроженим грађанима

понашање, склон сам да тврдим да је он у овој целој ствари само одиграо контра-потез према Чанку. Пајтићев режим је прилично дисциплиновао медије када је тема Војводина. Нема текстова о криминалу и корупцији у коју је покрајинска власт огрезла и о чему знају и врапци на гранама. Па чак и када се покрајински секретари ухвате са руком у пекмезу до лаката, као што је недавно био случај, то се појави у новинама дан, два и – мук (Ради се о случају покрајинског секретаријата за просвету који је доделио посао фирми која у моменту добијања посла није постојала, која је у власништву странаца, па су због тога подаци о личности за 200.271 ученика, родитеља, наставног и ваннаставног особља били достављени странцима, а сам рачунарски програм који је направљен је потпуно неусклађен са програмом који је направило Министарство просвете и све потпуно супротно Уставу и законима Србије). Према томе, Пајтићу треба тишина. Тако је навикао да ради. Његова страначка инфраструктура је довољна да уз литар уља, килу шећера и пет кила брашна које дају грађанима, појасни за кога треба да гласају, а његово појављивање у ТВ дневницима у којима сваког дана понавља мантру да је у Војводини број незапослених све мањи и да је покрајинска власт лидер у запошљавању у Европи, а и шире, сматра за таман.

Биће да се овде ради о нечему другом. Непосредно након финала, лидер Војвођана по професији из ЛСВ, Ненад Чанак, оштро је реаговао.[2] Новине су пренеле да је господин Чанак био „револтиран“, што вероватно значи намргођени израз лица, викање, простаклуке и витлање штапом, које овај, ваљда да би изгледао уверљивије, понавља сваки пут када глуми како се бори за интересе Војводине. Након „стручне“ опсервације саме утакмице, Чанак је рекао и следеће: „Ово је неопрезно поигравање емоцијама, а ја ћу тражити да се у Закон о реституцији (повраћај национализоване имовине) уврсти предлог да се трофеј Купа – врати Војводини! Притом, не желим да се враћам на нека прошла времена у којима су овакве ситуације на спортским приредбама донеле неке друге ствари…“. Овим путем су упућене две изјаве Србији. Прва, да је Србија Војводини, након „наших новаца“, имовине, полицијске управе, статистичког завода, академије наука (Војвођани по професији даље допуњују по жељи и у складу са тренутним потребама), одузела и пехар победника купа Србије у фудбалу и да то све има да врати. Такође, Србија треба да зна, и то је друга порука, да је на фудбалским игралиштима почело растурање државе и пре двадесет година. Тих година, тачније 1992; председник Војвођана по професији, Ненад Чанак, је тражио да Војводина буде „република у саставу конфедералне Србије, а, ако то није могуће (показало се да није – М.Ј.), онда да се Војводина прогласи државом.“[3] Ако код једног растурања државе није успео, да ли најављује друго као прилику за реализацију своје идеје?

Војвођани по професији из ЛСВ све гласније износе своје све радикалније ставове. Чињеница је да они према Војводини имају однос као према диснатору (свињокољу) – интересантно је док је сезона, а сезона је у пуном јеку, јер су избори на прагу. Ваљало би обезбедити још један мандат у покрајинској власти, као и у што више градова и општина. Управо зато, они се из петних жила труде да направе одређену разлику у односу на Пајтића, који је постао лидер за већину аутономашки оријентисаних бирача. У противном им следи судбина њима братског Либералног савеза Црне Горе. Зато, почевши од имитације албанског Дана заставе организовањем перформанса посвећених тзв. застави Војводине, преко тражења војвођанске полицијске управе, до подршке и подилажењу навијачима ФК Војводина, Војвођани по професији подижу темпреатуру на покрајинској и политичкој сцени Србије. Управо зато не треба да изненади ни то што је Чанак одмах по објављивању информације да је Републички завод за статистику погрешно обрачунао БДП, тражио да покрајина добије свој статистички завод, као ни сви будући радикални потези које ће да повлаче – рецимо напуштање Комисије за израду закона о имовини и приходима покрајине због “понижавања” грађана Војводине и њихових интереса. Из истог разлога, цео догађај око финалне утакмице Купа Србије, Чанак и његови пајташи искористили (креирали) су не би ли задобили подршку и ставили под контролу навијаче ФК Војводина, као и за још једно радикализовање ситуације и истицање себе у први план код аутономашки опредељених бирача. Такође, интересантно је и то да се на сајту аутономија.инфо, на коме се врло често износе сепаратистички ставови, посвећује озбиљна пажња целом овом, најмање фудбалском, случају, иако пре тога није објављен ниједан једини текст о ФК Војводина, нити о спорту у покрајини.

Провокација ЛСВ, или блиска будућност? “Пасош Војводине”

Самим тим, црта се ко од целе ове ујдурме има највише користи. Истовремено, поставља се питање колико ће дуго још ЛСВ моћи да подиже лествицу и колико ће Пајтић моћи да је прескаче. Такође, интересантна је и улога врха Демократске странке, за који се шушка да прилично благонаклоно гледа на евентуално Чанково слабљење Пајтића. Било како било, како време пролази, улог је све већи и питање је времена када ће следећа постављена висина бити независна Војводина.


[1] http://www.glas-javnosti.rs/clanak/sport/glas-javnosti-13-05-2011/pajtic-ogorcen-zbog-skandala-u-finalu-kupa

[2] http://www.alo.rs/sport/38356/Ode_nam_fudbal_u_tri_lepe

[3] М. Недељков: „Војвода протјерује Хрвате“; Вечерњи лист, 03.04.1992.