Припрема...

7. новембра 2011.

Зашто је Вук био вук Вуку


Да нас заиста сматрају за потпуне идиоте показује реченица Бориса Тадића како „2008. године није могао да предвиди светску економску кризу, јер то тада није учинио ниједан економиста“!??

Да су нам избори сваким даном све ближе, позната је ствар, тако да баш у том контексту треба посматрати прегруписавања и сукобљавања еврофанатиста у Србији. Што се водеће странке режима тиче, према ономе што се може видети ових дана, они за изборе спремају да понуде исто они што су нам понудили и на претходним – обмане. Да нас заиста сматрају за потпуне идиоте показује реченица Бориса Тадића како „2008. године није могао да предвиди светску економску кризу, јер то тада није учинио ниједан економиста“!?? Он поново најављује Мерцедес у Србији, Боинг ће бити актуелан за коју недељу, али колико цени сопствени народ најбоље показује реченица да до избора „могу да се доведу инвеститори, да се изграде путеви, да се отвори на стотине или хиљаде радних места“. И када не испуни ни ово, као што није испунио ништа што је обећао, рећи ће како инвестиција и посла нема због другог таласа кризе, али како је он то могао да предвиди када то није предвидео нико у свету…

Ипак, створила се прилика да још једном покушају да преваре Србе. Овога пута на тему борбе за Косово и Метохију. Формирање покрета под радним називом Преокрет, који као свој суштински захтев има да се озваничи измена косовске политике Србије, појавила се шанса да нам поново продају циглу и представе се као људи који искрено брину за националне интересе ове земље и српског народа.

Вероватно отуда идеја да се у Утиску недеље појави помало заборављени Вук Јеремић. Пошто је након избора у ДС-у био мало медијски скрајнут, па се самим тим није много спомињао ни око царинских печата, ни око барикада, једном речју није га било у последњим капитулантским потезима режима, и пошто га још увек неки људи виде као човека који држи до националних интереса, његов избор чинио се идеалним за улогу национално свесног припадника Демократске странке. Међутим, поставило се питање кога звати за саговорника министру Јеремићу? Ко би могао да буде толико иритантан, неуверљив и чији је став толико супротан ономе што у већини мисли народ у Србији, да би поред њега чак и Вук Јеремић требао да изгледа моћно, паметно и, наравно, национално исправно. Пошто у српској политици постоји човек који након двадесет година бављења политиком не би могао да брани ни тезу да је Земља округла, јер му ни у то нико не би поверовао, решење је пронађено. Наравно, ради се о другом Вуку, Вуку Драшковићу. Човеку кога партизани мрзе, јер га сматрају за четника, а четници јер је издао све за шта се залажу, како они, тако и он сам на почетку каријере. Човеку који ставове мења брже од чарапа и коме је, чини се, највећи страх, да ће због формирања „Српске гарде“ да постане комшија куму Војиславу.

Кад су се Вуци срели, представа је могла да почне. Недоследан и неаргументован наступ Вука Драшковића, пратио је штреберски припремљен наступ Вука Јеремића. Циљ је био да се задобију симпатије оних којима се од “Преокрета” преокреће желудац, као и да се покаже како ДС нема ништа заједничко са онима који би се одрекли Косова зарад уласка у ЕУ. Зато је противника требало не само победити аргументима, него и понизити. Зато је недоследност сопствене политике, Јеремић сакривао указујући на недоследност политике коју води Драшковић. Зато је цела  представа режирана – како би се још једном сакрила истина и преварио народ. Исто као са Мерцедесом, Боингом и хиљадама нових радних места

Истина је да је Вук Јеремић активни учесник капитулантске политике према Косову. Управо он је 29.04.2008. из Луксембурга радосно ускликнуо како је одлука министара Европске уније да потпишу Споразум о стабилизацији и придруживању са Србијом “историјски тренутак” и да “после тога нема повратка назад”. Потврду да нема назад добили смо недавно од Европске Комисије која се у препоруци о додељивању Србији статуса кандидата позвала на ССП као кључни основ за условљавање Србије да „нормализује односе са Косовом“. Вук Јеремић је један ог главних актера у политици Србије, која је 2008. дала сагласност ЕУЛЕКС-у да ствара институције независне државе Косово. Разлика, дакле, између два Вука је по питању Ахтисатијевог плана минимална. Један (Драшковић) тражи да се прихвати и спроводи, други (Јеремић) га не прихвата, али га спроводи. Вук Јеремић се залаже и за модел „две Немачке“, па је, према депеши број 08БЕЛГРАДЕ1338, рекао да је „такав немачки модел најбоље чему Србија може да се нада, „ако будемо имали среће““. Да ли је то рекао и Србима? Наравно да није. Даље, Вук Јеремић је део државне политике која је променила Резолуцију Србије пред Генералном скупштином УН, што је значило фактичку капитулацију у борби за Косово и јасан одустанак од до тада установљене државне политике. Вук Јеремић се цитира у депеши 08BELGRADE1206, где каже да је „његова влада нестрпљива да „декосовизује српску политику““. На крају, Вук Јеремић је склон да зарад избора, а избори су пред нама, масно лаже како би довео Србе у заблуду у погледу политике коју спроводи према Косову. Сетимо се епизоде у којој Јеремић након ватреног говора прилази службенику америчке амбасаде и извињава се због антиамеричких примедби, уз објашњење како је принуђен да користи такву реторику током изборне кампање.

Према томе, јасно је да разлике између два Вука нема. Оно што старији ради јавно, млађи ради тајно, подмукло и далеко од очију јавности. Да је Косово изгубљено старији говори нацији, а млађи амбасадорима, уз молбу да то не саопштавају народу. Бар не пред изборе. Суштински, никакве разлике између њих нема, јер су обојица давно одустала од одбране Косова и Метохије, ако су га икада искрено и бранили. Самим тим, они више нису битни. Битни смо ми, грађани Србије. Остало је да видимо да ли смо ишта научили у току ове три године жуте власти, да нам је Викиликс ишта појаснио и да ли нас режим са разлогом сматра за људе које непрестано може да ради на исту фору. Ако прогутамо причу о Јеремићу као борцу за српске интересе и Демократској странци која је суштински различита од оних окупљених у Преокрету, онда је то заиста случај и боље нисмо ни заслужили.