Невероватно је да Борису Тадићу не смета кампања рехабилитације најсвирепијег криминалног клана која се плански и смишљено спроводи у медијима Тадићевог некадашњег заменика, а данашњег лидера, Драгана Ђиласа, али му смета то што се јавност у Србији упознаје са њиховим злочинима.
Тадићу, исто тако, не смета то што се од тренутка хапшења ових криминалаца врши притисак на правосуђе наводима да против вођа клана нема довољно доказа и да морају да буду пуштени, што такође раде медији под контролом његовог некадашњег заменика, а данашњег лидера, Драгана Ђиласа, али му смета када се покаже део доказа који показују шта су радили и како су то радили.
Најзад, Борис Тадић је први у Србији наређивао да се у ударним терминима РТС-а приказују документарни филмови, који садрже бруталне сцене убистава и који су имали за циљ да припреме терен за Тадићева извињавања и резолуције којима Србију и Србе оптужује за геноцид, па је могао и да пропусти прилику да још једном јавно демонстрира своје бесрамно лицемерје.
Ако, пак, није у питању само бесрамно лицемерје, бивши председник би морао да објасни зашто за себе узима улогу портпарола и заштитника бруталних убица и да ли је то улога у „другом филму“ који је често најављивао.
